Укупна популација | |
---|---|
111.810 (сами и у комбинацији) | |
Региони са значајном популацијом | |
Аризона, Нови Мексико, Колорадо, Тексас, Оклахома, Мексико (укључујући Северну Чиваву, Коавилу, Тамаулипас) | |
Језици | |
хикариља, мескалеро-чирикава, западно апачки, липан апачки, кајова апачки, енглески, шпански | |
Религија | |
пејотизам (Native American Church), хришћанство, традиционална племенска религија | |
Сродне етничке групе | |
Навахо и други Дене народи; културно сродни Тарахумара |
Апачи су атабаскански народ, староседеоци су америчког југозапада. Говоре апачким језицима, који припадају атабасканској породици језика. Свако од 6 апачких племена говори својим језиком. Порекло речи Апачи је непознато. Апачи су живели у источној Аризони, Новом Мексику, западном Тексасу, јужном Колораду, западној Оклахоми и северном Мексику у државама Сонора и Чивава. У Апачерији, њиховој заједничкој домовини налази се велики број високих планина, долина, дубоких кањона, пустиња и јужни део великих равница. Важили су за храбро и ратоборно племе, које је стално било у сукобу са белцима. Коначно су покорени 1886. године. Данас се налазе у резерватима у Аризони, Новом Мексику, Оклахоми и Тексасу, мада се могу наћи широм САД укључујући и велике градове. Према попису становништва САД из 2010. било их је само 63.193, када се укључе и особе мешаног порекла 111.810.
Западна племена:
Источна племена:
Преријско племе:
Чирикаве су у прошлости живели у југоисточној Аризони и југозападном Новом Мексику.
Коп`р Мајнс Мимбрењос (или Коп`рмајн) су живели око горњег тока реке Гила у области Пинос Алтос у Новом Мексику. Били су подгрупа Чихене Апача.
Ворм Спрингс Мимбрењос (или Вормспринг) су живели око горњег тока реке Гила у области Охо Калиенте у Новом Мексику. Били су подгрупа Чихене Апача.
Гилењо (или Апачис де Гила, Апачис де ла Сиера де Гила, Гиланианс, Гила Апачи, Гилењос) је име које се односило на неколико различитих апачких и неапачких група у различитим периодима времена. Реч Гила се односила или на реку Гила или на Гила планине. Имајући у виду да је ово име коришћено за све апачке групе западно од реке Рио Гранде, често није потпуно јасно на коју се групу у историјским документима тачно мислило. Од Чирикава овим именом су били обухваћени Биданку (Моголон) и Чихене. Након 1722. у шпанским документима почиње да се прави разлика између различитих група Гила Апача, а термин Апачис де Гила почиње да се употребљава за Западне Апаче који су живели око реке Гила (као синоним се користио израз Којотеро).
Хикари Апачи су претежно живели у северном Новом Мексику, јужном Колораду и области Пенхенд`л у Тексасу. Име Хикари потиче од шпанске речи за малу тикву. На територији Хикари Апача постојале су два потпуно различите животне средине, због чега су се развиле 2 подгрупе: Ољероси или Хикари планинских долина и Љанероси или равничарски (преријски) Хикари. Сваког Септембра две групе се такмиче у церемонијалној трци током празника Гоџија.
Постојале су две подгрупе Хикари Апача:
Липан Апаче су Команчи и њихови савезници до 1750. протерали са јужних делова Велике Равнице, након чега су се поделили на две главне групе, које су се даље делиле на мање подгрупе.
Постојале су две главне групе Липан Апача:
Мескалеро Апачи претежно живе у источном Новом Мексику.
Мескалеро Апачи су се делили на следеће групе:
Преријски Апачи или Кајова Апачи за себе су користили имена Наиша и Наишан Дене. Били су у савезу са Кајовама. Живели су у Великој Равници. Данас живе у југозападној Оклахоми.
Западни Апачи укључују подгрупе: Северни Тонто, Јужни Тонто, Вајт Маунт`н, Чибику и Сан Карлос Апачи. Према Гудвину ове групе Западних Апача иако су делиле језик, доживљавале су себе као независне једне од других.
Апачи и Навахо говоре сродним јужно-атабасканским језицима. Остали народи који говоре атабасканским језицима и даље живе на Аљасци, у западној Канади и на северозападној обали Пацифика. Антрополошки докази сугеришу да су Апачи и Навахо живели на тим истим северним просторима, пре него што су населили југозапад, између 1200. и 1500. године нове ере.
Апачки номадски начин живота усложњава прецизно одређивање тачног времена досељавања, најпре због тога што су градили једноставнија боравишта у односу на остале народе југозапада САД. Од почетка 21. века направљен је значајан напредак у одређивању времена њиховог досељавања и препознавању њихових боравишта и осталих облика материјалне културе.
У време доласка Шпанаца трговина између Пуебло Индијанаца и Апача је већ била успостављена. Пуебло Индијанци су размењивали кукуруз и памук за месо бизона и материјале за израду камених алатки. Коронадо је приметио да Преријски Индијанци зими кампују у близини Пуебла. Након успостављања шпанског суверенитета у области, дошло је до поремећаја у трговинским односима између ове две групе. Апачи су брзо дошли до коња, захваљујући чему су побољшали своју покретљивост и постали способни за брзе упаде у насеља. Пуебло Индијанци са друге стране су били присиљени да обрађују поседе католичких мисија, због чега су имали мање вишкова којима су могли да тргују са својим суседима.
У периоду од неколико векова шпански колонисти и Апачи су међусобно трговали али су и једни другима нападали насеља. Односи између одређених шпанских села и апачких скупина су се разликовали. Једна скупина Апача је могла да има пријатељски однос са једним шпанским селом, а са другим да буде у сукобу. Када би дошло до сукоба Шпанци би послали своје јединице, након битке био би потписан мировни споразум и обе стране би се вратиле својим кућама.
Ни након независности Мексика 1821. односи између Мексиканаца (наследника Шпанаца) и Апача нису промењени. До погоршања односа између Апача и Мексиканаца је дошло 1831. када је избио апачко-мексички рат. У Мексику, у држави Сонори је од 1835. плаћана награда за сваки скалп апачког мушкарца старијег од 14 година. Власти мексичке државе Дуранго су 1856. објавиле да је у индијанским нападима (углавном нападима Команча и Апача) убијено више од 6.000 људи, отето 748 и да је напуштено 358 насеља у претходних 20 година.
У току Мексичко-америчког рата 1846-1848, многи Апачи су гарантовали слободан пролаз америчким војницима кроз своје земље. Када су САД преузеле дотадашњи северни Мексико, „Мангас Колорадас” (Црвени Рукав) поглавица Чихена (подгрупе Чирикава Апача) потписао је мировни споразум са САД, поштујући их као освајаче мексичке земље. Мир између Апача и САД је трајао до 1850-их. Досељавање америчких копача злата на Санта Рита планине довео је до сукоба са Апачима. Овај сукоб је познат по имену апачки ратови. Поред Мангаса Колорадаса, истакнуте вође Апача из овог времена били су и Кочиз поглавица Чоконена (подгрупе Чирикава Апача), Викторио који је био поглавица Ворм Спринса (подгрупе Чихене Чирикава Апача) и други по рангу поглавица међу Чихенима и Џеронимо који није био поглавица Бедонка (подгрупе Чирикава Апача) већ један од њихових истакнутих вођа.
Концепт резервата који је постојао у САД није постојао код Шпанаца и Мексиканаца. Резерватима је често било лоше руковођено. Народи који нису имали никакве везе једни са другима били су принуђени да живе на истом резервату. Нису постојале ограде које би спречавале људе да уђу или изађу. Није било неуобичајено да некој скупини буде допуштено да га напусти на краће време. Неке скупине су одлазиле без дозволе због пљачке, одласка у стару домовину због тражења хране и испаше стоке или једноставно да би побегли са резервата. Војска је обично имала тврђаве у близини. Њихов посао је био да чувају Индијанце у резерватима и да траже и враћају оне који су побегли. Политика резервата САД је довела до сукоба и ратова са разним групама Апача, који су напуштали резервате у наредних приближно 25 година.
До коначног пораза Апача дошло је када је 5.000 америчких војника присилило Џеронимову групу од 30 до 50 мушкараца, жена и деце да се предају 4. 9. 1886. у кањону Скелетон у Аризони. Војска је послала ову групу, као и трагаче Чирикаве који су их пронашли у војни затвор у Форт Пикенсу на Флориди, а одатле после одређеног времена у војни затвор у Форт Силу у Оклахоми.