160 km/h (99 mph) (track safety restrictions) 200 km/h (120 mph) (possible by track geometry, not yet allowed)
Евротунел (енгл.Channel Tunnel, франц.Le tunnel sous la Manche) је железнички тунел испод Ламанша 50,5 km дуг који повезује Фокстон у Уједињеном Краљевству и Кокел у Француској. На најнижој тачки тунел је на дубини од 75 метара. Са својих 37,9 km (23,5 mi), тунел има најдужу подводну секцију од било ког тунела на свету и трећи је најдужи железнички тунел на свету. Ограничење брзине за возове кроз тунел је 160 km/h (100 mph). Каналски тунел је у власништву и њиме управља Гетлинк.
Тунел се користи за пролаз брзих путничких возова Еуростар, Евротунел шатл за превоз друмских возила и међународне теретне возове. Тунел је повезан од краја до краја са брзим железничким линијамаLGV Норд у Француској и Хај Спид 1 у Енглеској. У 2017. години железничком службом превезено је 10,3 милиона путника и 1,22 милиона тона терета, а шатл је превезао 10,4 милиона путника, 2,6 милиона аутомобила, 51.000 аутобуса и 1,6 милиона камиона (што одговара 21,3 милиона тона терета). Ово се пореди са 11,7 милиона путника, 2,6 милиона камиона и 2,2 милиона аутомобила морским путем кроз Луку Довер.
Идеја за потканалну везу појавила се још 1802, али су британска политичка елита и јавни притисак увек одгађали изградњу тунела због националне сигурности. Један рани неуспешни покушај изградње тунела направљен је крајем 19. века, на енглеској страни, „у нади да ће изнудити подршку енглеске владе“. Коначни успешни пројекат изградње Евротунела, почео је 1988, и завршен је 1994. Почетна предвиђања буџета су била 4,650 милијарди фунти што је покрило око 80% цене изградње тунела. Подухват који је био процењен на 5,5 милијарди фунти 1985. године, био је у то време најскупљи грађевински пројекат који је икад предложен. Трошак је коначно износио 9 милијарди фунти (еквивалентно 16 милијарди фунти у 2019. години), што је знатно више од предвиђеног буџета.
Од изградње, тунел је имао неколико проблема. Пожар је зауставио изградњу тунела. Илегални емигранти покушали су да искористе тунел како би ушли у Велику Британију, што је изазвало мање дипломатске проблеме око избегличког кампа у непосредној близини тунела са француске стране и његовог затварања 2002.
Порекло
Ранији предлози
Године 1802, Алберт Матје-Фавиер, француски рударски инжењер, изнео је предлог за тунел испод Ламанша, са осветљењем од уљних лампи, коњским запрегама и вештачком острвом постављеним на средини канала зарад промене коња. Дизајн Матје-Фавиера предвиђао је прокопани тунел на два нивоа са горњим тунелом који се користи за транспорт, а доњим за проток подземних вода.
Године 1839, Француз Еме Томе де Гамонд, извршио је прва геолошка и хидрографска истраживања на Каналу, између Калеа и Довера. Томе де Гамонд је истражио неколико шема и 1856. године изнео је предлог Наполеону III за ископавање железничког тунела од рта Грис-Нез до Ист Вир Појнта са луком/ваздушним окном на Варн спруду по цени од 170 милиона франака, или мање од 7 милиона фунти.
^Paddy at Home ("Chez Paddy") (2nd изд.). Chapman & Hall Covent Garden, London. 1887.
^Veditz, Leslie Allen. „The Channel Tunnel – A Case Study”(PDF). Fort McNair, Washington, D.C., U.S.: The Industrial College of the Armed Forces, National Defense University. стр. 8. Архивирано из оригинала(PDF) 21. 12. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„How the Channel Tunnel was Built”. Folkestone, England / Coquelles Cedex France: Eurotunnel Group. Приступљено 9. 12. 2016. „It was at the time the most expensive construction project ever proposed and the cost finally came in at £9 billion.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Foreign & Commonwealth Office (1994). The Channel Tunnel Story: The world's longest undersea tunnel system. London: Foreign & Commonwealth Office.
Grayson, Richard S. (1996). „The British Government, the Channel Tunnel and European Unity, 1948-64”. European History Quarterly. 26 (3): 415—436. S2CID144255457. doi:10.1177/026569149602600304.
Kirkland, Colin J., ур. (1995). Engineering the Channel Tunnel. London: Chapman and Hall. ISBN0-419-17920-8.
Redford, Duncan (2014). „Opposition to the Channel Tunnel, 1882–1975: Identity, Island Status and Security”. History. 99 (334): 100—120. doi:10.1111/1468-229x.12046.
Moore, Gary; Sutton, Philip (30. 11. — 13. 12. 1989). „Eurotunnel competes service tunnel”. RAIL. EMAP National Publications (110): 7. ISSN0953-4563. OCLC49953699.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„New Plan For Channel Tunnel”. Popular Mechanics. Hearst Magazines. мај 1929.CS1 одржавање: Формат датума (веза) Article on a post-WW1 plan for a tunnel that was scrapped by the Great Depression. A total cost figure of 150 million was given in 1929
Stokes, Sir John. „Chapter 14: Chunnel”. fortunecity.com. Архивирано из оригинала 28. 5. 2009. г.CS1 одржавање: Формат датума (веза) Autobiography of Sir John Stokes regarding 1882 deliberations