Хемијско оружје је врста (војног) оружја које се користи у намери да се убије или онеспособи непријатељ путем хемијских средстава. Укључује бојне отрове, димне материје и запаљива средства. Осим убијања или онеспособљавања тровањем људи, стоке и биљака користи се и за контаминацију (загађивање), задимљавање или освјетљење. Примена хемијског оружја је из цистерни, граната, мина, бомби, ракета, магљеника, димних кутија и других средстава.
Хемијско оружје је другачијег облика од конвенционалног оружја или нуклеарног оружја, при чему нема у први мах видљивог деловања (насупрот конвенционалном оружју где се може видети на пример експлозија бомбе). Коришћење живих организама (нпр. Антракс) у војне сврхе се сматра биолошким а не хемијским оружјем. Али се зато токсични продукат живих организама (Ботулин и Рицин) сматра хемијским оружјем. Према Конвенцији о Хемијском Наоружању, било која токсична хемикалија, без обзира на порекло, се сматра хемијским оружјем, осим у случајевима када се користи у ситуацијама које нису илегалне (битна правна дефиниција позната као Критериј Генералне употребе). Око 70 различитих хемијских агената је коришћено или чувано као хемијско оружје током ХХ века.
Према подацима из 2016. године, CS гас и бибер спреј остају у уобичајеној употреби за полицију и контролу нереда; CS и бибер спреј се сматрају несмртоносним оружјем. Према Конвенцији о хемијском оружју (1993), постоји правно обавезујућа, светска забрана производње, складиштења и употребе хемијског оружја и његових прекурсора. Међутим, велике залихе хемијског оружја и даље постоје, обично оправдане као мера предострожности против могуће употребе од стране агресора. Континуирано складиштење овог хемијског оружја представља опасност, јер су многа оружја сада старија од 50 година, што значајно повећава ризик.Сједињене Државе сада предузимају мере за уклањање свог хемијског оружја на безбедан начин.
Једноставно хемијско оружје се спорадично користило током антике и током индустријског доба. Тек у 19. веку се појавила модерна концепција хемијског ратовања, пошто су различити научници и нације предлагали употребу загушљивих или отровних гасова. Нације су биле толико узнемирене да је усвојено више међународних уговора, о којима се говори у наставку – о забрани хемијског оружја. Ово, међутим, није спречило екстензивну употребу хемијског оружја у Првом светском рату. Развој гаса хлора, између осталог, користиле су обе стране да покушају да разбију застој рововског рата. Иако у великој мери неефикасан на дуге стазе, дефинитивно је променио природу рата. У многим случајевима коришћени гасови нису убили, већ су ужасно осакатили, повредили или унаказили жртве. Забележено је око 1,3 милиона гасних жртава, што је можда укључивало и до 260.000 цивилних жртава.
У међуратним годинама се повремено користило хемијско оружје, углавном за гушење побуна. У нацистичкој Немачкој, много истраживања је уложено у развој новог хемијског оружја, као што су моћни нервни агенси. Међутим, хемијско оружје се мало користило на бојном пољу у Другом светском рату. Обе стране су биле спремне да користе такво оружје, али савезничке силе то никада нису учиниле, а Осовина га је користила веома штедљиво. Разлог за недостатак употребе од стране нациста, упркос значајним напорима који су уложени у развој нових сорти, могао је бити недостатак техничке способности или страх да ће савезници узвратити сопственим хемијским оружјем. Ти страхови нису били неосновани: савезници су правили свеобухватне планове за одбрамбену и осветничку употребу хемијског оружја и складиштили велике количине. Јапанске снаге су их користиле шире, али само против својих азијских непријатеља, јер су се такође плашиле да ће употреба на западним силама довести до одмазде. Хемијско оружје је често коришћено против Куоминтанга и кинеских комунистичких трупа. Међутим, нацисти су у великој мери користили отровни гас против цивила у Холокаусту. Огромне количине гаса циклон Б и угљен-моноксида коришћене су у гасним коморама нацистичких логора за истребљење, што је резултирало огромном већином од око три милиона смртних случајева. Ово остаје најсмртоноснија употреба отровног гаса у историји.
Уједињене нације су класификовале хемијско оружје је класификовано као оружје велике деструктивне моћи, и продукција и чување хемијских агената је забрањено након Конвенције о Хемијском Наоружању 1993. године. Према овој конвенцији, хемијски агенти који су довољно токсични да се могу користити као хемијско оружје, или имају способност да производе такве агенте, су подељене у три групе:
Група 1 – Хемијски агенти који се могу производити само у потребе истраживања (медицинског и фармацеутског) или заштитне потребе (нпр. тестирање сензора који могу осетити присуство хемијског агента). Агент који спада у ову групу је, између осталих, нервни гасрицин. Конвенција за Хемијско Наоружање мора бити нотификована за сваку производњу хемијског агента више од 100 грама, и према правилима конвенције, држава која производе одређени агент, не може поседовати више од једне тоне агента.
Група 2 - Хемијски агенти који се користе за неке ограничене потребе у индустрији. Примери су диметил метилфосфонат и тиодигликол.
Група 3 - Хемијски агенти који се користе масовно у индустријске сврхе. Примери су фозген и хлорпикрин, и оба су кориштени као хемијско оружје у прошлости.
^Patrick Coffey, American Arsenal: A Century of Weapon Technology and Strategy (Oxford University Press, 2014), p. 152-54.
^James J. Wirtz, "Weapons of Mass Destruction" in Contemporary Security Studies (4th ed.), ed. Alan Collins, Contemporary Security Studies (Oxford University Press, 2016), p. 302.
^Tokarev, Andrei; Shubin, Gennady, ур. (2011). Bush War: The Road to Cuito Cuanavale: Soviet Soldiers' Accounts of the Angolan War. Auckland Park: Jacana Media (Pty) Ltd. стр. 128—130. ISBN978-1-4314-0185-7.
D. Hank Ellison (24. 8. 2007). Handbook of Chemical and Biological Warfare Agents, Second Edition. CRC Press. стр. 567—570. ISBN978-0-8493-1434-6.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Gerard J Fitzgerald. American Journal of Public Health. Washington: Apr 2008. Vol. 98, Iss. 4; p. 611
Гречко, А.А. (1976). Годы Войны. Военное Издательство Министерства Оборонны СССР. Москва.
Leo P. Brophy and George J. B. Fisher; The Chemical Warfare Service: Organizing for WarOffice of the Chief of Military History, 1959; L. P. Brophy, W. D. Miles and C. C. Cochrane, The Chemical Warfare Service: From Laboratory to Field (1959); and B. E. Kleber and D. Birdsell, The Chemical Warfare Service in Combat (1966). official US history;
Glenn Cross, Dirty War: Rhodesia and Chemical Biological Warfare, 1975–1980, Helion & Company, 2017
Gordon M. Burck and Charles C. Flowerree; International Handbook on Chemical Weapons Proliferation 1991
L. F. Haber. The Poisonous Cloud: Chemical Warfare in the First World War Oxford University Press: 1986
James W. Hammond Jr; Poison Gas: The Myths Versus Reality Greenwood Press, 1999
Ishmael Jones, The Human Factor: Inside the CIA's Dysfunctional Intelligence Culture, Encounter Books, New York 2008, revised (2010) ISBN978-1-59403-382-7. WMD espionage.
Benoit Morel and Kyle Olson; Shadows and Substance: The Chemical Weapons Convention Westview Press, 1993