Сви чланови бенда су усвојили псеудониме који се завршавају презименом „Рамоне“, иако ниједан од њих није био биолошки сродан; инспирисао их је Пол Макартни, који би се пријавио у хотеле под алиасом „Пол Рамон“. Ramones су извели 2.263 концерта, на турнејама готово без престанка 22 године. Године 1996., након турнеје са музичким фестивалом Lollapalooza, одсвирали су опроштајни концерт у Лос Анђелесу и распали се.
До 2014, сва четири првобитна члана бенда су умрла – пјевач Џои Рамон (1951–2001), басиста Ди Ди Рамон (1951–2002), гитариста Џони Рамон (1948–2004) и бубњар Томи Рамон (1952–2014). Преостали преживели чланови Рамонса — басиста Си-Џеј Рамоне (који је замјенио Ди Дија 1989. и остао са бендом до његовог распада) и бубњари Марки Рамон, Ричи Рамон и Елвис Рамон — и даље су музички активни.
Признање важности бенда градило се годинама. Рамонес су заузели 26. мјесто на листи „100 највећих уметника свих времена" часописа Rolling Stone и на 17. мјесту на VH1 листи „100 највећих умјетника хард рока“. Године 2002., Рамонес је рангиран као други највећи бенд свих времена од стране Spin-а, иза само Битлса.
Историја
Оснивање (1974—1975)
Првобитни чланови бенда упознали су се у кварту Форест Хилс средње класе у њујоршкој општини Квинс. Џон Камингс и Томас Ердели су били у средњошколском гаражном бенду од 1965. до 1967. познатом као Tangerine Puppets. Спријатељили су се са Дагласом Колвином, који се недавно доселио у ту област из Њемачке, и Џефом Хајманом, пјевачем глам рок бенда Sniper, основаног 1972.
Рамонс су почели да се обликују почетком 1974. године када су Камингс и Колвин позвали Хајмана да им се придружи у бенду. Колвин је желео да свира гитару и пјева, Камингс је такође свирао гитару, а Хајман бубњеве. Поставу је требало употпунити њиховим пријатељем Ричијем Стерном на басу. Међутим, након само неколико проба постало је јасно да Ричи Стерн не зна да свира бас, па је поред пјевања, Колвин прешао са гитаре на бас, а Камингс је постао једини гитариста. Колвин је био први који је усвојио име "Рамоне", називајући себе Ди Ди Рамон. Био је инспирисан употребом псеудонима Паул Рамон од стране Пола Макартнија током његових Silver Beetles дана. Ди Ди је убедио остале чланове да преузму то име и дошао је на идеју да бенд назове Рамонс. Хајман и Камингс су постали Џои и Џони Рамон, респективно.
Пријатељ бенда, Монте А. Мелник (касније њихов менаџер турнеје), помогао им је да им уговоре вријеме за пробу у Manhattan's Performance Studios, гдје је радио. Џонијев бивши колега из бенда Ердели је требало да постане њихов менаџер. Убрзо након што је бенд формиран, Дее Дее је схватио да не може истовремено да пјева и свира бас гитару; уз Ерделијево охрабрење, Џои је постао нови пјевач бенда. Ди Ди би, међутим, наставио да одбројава темпо сваке песме са својим препознатљивим брзометним повиком "1-2-3-4!" Џои је убрзо на сличан начин схватио да не може истовремено да пјева и свира бубњеве и напустио је мјесто бубњара. Док је био на аудицији за будуће замјене, Ердели би често узео бубњеве и демонстрирао како свира пјесме. Постало је очигледно да је у стању да изводи музику групе боље од било кога другог, и придружио се бенду као Томи Рамон.
^„Ramones”. Rock and Roll Hall of Fame + Museum. 15. 9. 2004. Архивирано из оригинала 2023-05-22. г. Приступљено 9. 7. 2015.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Schinder 2007, стр. 559–560 harvnb грешка: no target: CITEREFSchinder2007 (help)
Bayles, Martha (1996). Hole in Our Soul: The Loss of Beauty and Meaning in American Popular Music, University of Chicago Press. Bayles, Martha (15. 5. 1996). Hole in Our Soul: The Loss of Beauty and Meaning in American Popular Music. University of Chicago Press. ISBN0-226-03959-5.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Bessman, Jim (1993). Ramones: An American Band, St. Martin's Press. Bessman, Jim (15. 5. 1993). Ramones: An American Band. St. Martin's Publishing. ISBN0-312-09369-1.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Colegrave, Stephen, and Chris Sullivan (2005). Punk: The Definitive Record of a Revolution, Thunder's Mouth Press. Colegrave, Stephen; Sullivan, Chris (11. 10. 2005). Punk: The Definitive Record of a Revolution. Da Capo Press. ISBN1-56025-769-5.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Isler, Scott; Ira A. Robbins (1991). „Ramones”. Ур.: Robbins, Ira A. The Trouser Press record guide (4th изд.). Collier Books. стр. 532—34. ISBN9780020363613.
Johansson, Anders (2009). "Touched by Style", in The Hand of the Interpreter: Essays on Meaning after Theory, ed. G. F. Mitrano and Eric Jarosinski, pp. 41–60, Peter Lang. Mitrano, G. F.; Jarosinski, Eric (2009). The Hand of the Interpreter: Essays on Meaning After Theory. Peter Lang. ISBN978-3-03911-118-3.
Keithley, Joe (2004). I, Shithead: A Life in Punk, Arsenal Pulp Press. Keithley, Joe (2003). I, Shithead: A Life in Punk. Arsenal pulp press. ISBN1-55152-148-2.
Leigh, Mickey, and Legs McNeil (2009). I Slept With Joey Ramone: A Family Memoir, Simon & Schuster. Leigh, Mickey; McNeil, Legs (децембар 2009). I Slept with Joey Ramone: A Family Memoir. Simon and Schuster. ISBN978-0-7432-5216-4.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Melnick, Monte A., and Frank Meyer (2003). On The Road with the Ramones, Sanctuary. Melnick, Monte A.; Meyer, Frank (2003). On the Road with the Ramones. Sanctuary. ISBN1-86074-514-8.
Miles, Barry, Grant Scott, and Johnny Morgan (2005). The Greatest Album Covers of All Time, Collins & Brown. Miles, Barry; Scott, Grant; Morgan, Johnny (2005). The Greatest Album Covers of All Time. Collins & Brown. ISBN1-84340-301-3.
Ramone, Dee Dee, and Veronica Kofman (2000). Lobotomy: Surviving the Ramones, Thunder's Mouth Press. Ramone, Dee Dee; Kofman, Veronica (28. 9. 2000). Lobotomy: Surviving the Ramones. Da Capo Press. ISBN1-56025-252-9.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Ramone, Johnny (2004). Commando, Abrams Press. Ramone, Johnny (април 2012). Commando: The Autobiography of Johnny Ramone. Abrams. ISBN978-0-8109-9660-1.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Roach, Martin (2003). The Strokes: The First Biography of the Strokes, Omnibus Press. Roach, Martin (2003). This is It: The First Biography of the Strokes. Omnibus. ISBN0-7119-9601-6.
Schinder, Scott, with Andy Schwartz (2007). Icons of Rock: An Encyclopedia of the Legends Who Changed Music Forever, Greenwood Press. . ISBN0-313-33847-7.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Spicer, Al (2003). "The Lurkers", in The Rough Guide to Rock (3d ed.), ed. Peter Buckley, p. 349, Rough Guides. Buckley, Peter (2003). The Rough Guide to Rock. Rough Guides. ISBN1-84353-105-4.
Stim, Richard (2006). Music Law: How to Run Your Band's Business, Nolo. Stim, Richard (2006). Music Law: How to Run Your Band's Business. ISBN1-4133-0517-2.
Strongman, Phil (2008). Pretty Vacant: A History of UK Punk, Chicago Review Press. . ISBN1-55652-752-7.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)