Тасманово море (Māori: Te Tai-o-Rēhua,) југозападни је део Тихог океана између Аустралије и Новог Зеланда. Име је добило по холандском истраживачу Абелу Тасману, првом европљанину који је открио Нови Зеланд и Тасманију. Британски истраживач Џејмс Кук је истраживао море током свог првог путовања 1770-их. У Тасманијском мору се налазе више мањих острва, Мидлтон, Норфок и Лорд Хау, и сва су Аустралијски поседи.
Тасманско море се неформално назива на аустралијском и на новозеландском енглеском као the Ditch (Јарак); на пример, „прелазак преко јарка“ значи путовање у Аустралију са Новог Зеланда, или обрнуто. Деминутивни израз „the Ditch” који се користи за Тасманско море упоредив је са означавањем северног Атлантског океана као „the Pond” (бара).
Клима
Јужним делом мора пролазе депресије које иду од запада ка истоку. Северна граница ових западних ветрова је близу 40°S. Током јужне зиме, од априла до октобра, северни крак ових ветрова са запада мења смер ка северу и иде против пасата. Дакле, на Тасмановом мору у овом периоду често дува југозападни ветар. Током лета у Аустралији (од новембра до марта), јужни огранак пасата иде против западних ветрова и производи даљу активност ветра у овој области.
Географија
Тасманско море је широко 2.250 km (1.400 mi) и има површину од 2.300.000 km2 (890.000 sq mi). Максимална дубина мора је 5.943 m (19.498 ft). Основу мора чини муљ глобигерине. Мала зона муља птеропода налази се јужно од Нове Каледоније, а на јужном опсегу од 30°Ј може се наћи силицијумски муљ.
На западу Линија од острва Габо (близу рта Хау, 37°30'S) до североисточне тачке острва Ист Систер (148°E), одатле дуж 148. меридијана до острва Флиндерс; иза овог острва, линија која иде на исток од Ванситарт Шолса до Барен острва, и од рта Барена (најисточније тачке Бареновог острва) до Едистон Појнта (41°S) у Тасманији, одатле дуж истока обала до Југоисточног Кејпа, јужне тачке Тасманије.
Средњеокеански гребен Тасманског мора развио се пре између 85 и 55 милиона година када су се Аустралија и Зеландија распале током распада суперконтинентаГондване. Он лежи отприлике на пола пута између континенталних рубова Аустралије и Зеландије. Велики део Зеландије је потопљен, тако да се гребен налази много ближе аустралској обали него новозеландској.
Острва
Тасманско море садржи бројне групе острва средњег мора, осим приобалних острва која се налазе у близини копна Аустралије и Новог Зеланда:
Дубокоморски истраживачки брод, РВ Тангароа, истражио је море и пронашао 500 врста риба и 1300 врста бескичмењака. Истраживачи су пронашли и зуб мегалодона, изумрле ајкуле.
Историја
Године 1876, први телеграфски кабл који је повезивао Аустралију и Нови Зеланд положен је у Тасманско море.Монкриф и Худ су били први који су покушали да пређу преко Тасмановог мора авионом 1928. Први успешан лет изнад мора извели су Чарлс Кингсфорд Смит и Чарлс Улм касније те године. Прва особа која је веслала соло преко мора био је Колин Квинси 1977. Следећи успешан соло прелазак завршио је његов син Шон Квинси 2010. године.
^van der Linden, Willem J. M. (јануар 2012). „Morphology of the Tasman sea floor”. New Zealand Journal of Geology and Geophysics. 13 (1): 282—291. doi:10.1080/00288306.1970.10428218.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^McLauchlan, Gordon (ed.) (1987) New Zealand encyclopedia, Bateman, P. 121. ISBN978-0-908610-21-1.
^Reed, A.W. (2002) The Reed dictionary of New Zealand place names. Auckland: Reed Books. ISBN0-790-00761-4..
Forsyth, J. W. Tasman, Abel Janszoon (1603–1659). National Centre of Biography, Australian National University. Архивирано из оригинала 30. 7. 2016. г. Приступљено 8. 8. 2016 — преко Australian Dictionary of Biography.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„Geography – Southern Ocean”. CIA Factbook. Приступљено 16. 7. 2012. „... the Southern Ocean has the unique distinction of being a large circumpolar body of water totally encircling the continent of Antarctica; this ring of water lies between 60 degrees south latitude and the coast of Antarctica and encompasses 360 degrees of longitude.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„Introduction – Southern Ocean”. CIA Factbook. Приступљено 16. 7. 2012. „...As such, the Southern Ocean is now the fourth largest of the world's five oceans (after the Pacific Ocean, Atlantic Ocean, and Indian Ocean, but larger than the Arctic Ocean).”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Darby, Andrew (22. 12. 2003). „Canberra all at sea over position of Southern Ocean”. The Age. Приступљено 13. 1. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза)</ref><ref>Wong, Wilson (10. 6. 2021). „National Geographic adds 5th ocean to world map”. ABC News. NBC Universal. Приступљено 11. 6. 2021. „National Geographic announced Tuesday that it is officially recognizing the body of water surrounding the Antarctic as the Earth's fifth ocean: the Southern Ocean.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„Balboa, or Pan-Pacific Day”. The Mid-Pacific Magazine. Pan-Pacific Union. 20 (10): 16. „He named it the Southern Ocean, but in 1520 Magellan sailed into the Southern Ocean and named it Pacific”
Tomlins, Sir Thomas Edlyne; Raithby, John (1811). „18 George II c. 17”. The statutes at large, of England and of Great-Britain: from Magna Carta to the union of the kingdoms of Great Britain and Ireland. Printed by G. Eyre and A. Strahan. стр. 153. Приступљено 1. 11. 2015.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Cook, James (1821). „March 1775”. Three Voyages of Captain James Cook Round the World. Longman. стр. 244. Приступљено 1. 11. 2015. „These voyages of the French, though undertaken by private adventurers, have contributed something towards exploring the Southern Ocean. That of Captain Surville, clears up a mistake, which I was led into, in imagining the shoals off the west end of New Caledonia was to extend to the west, but as far as New Holland.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„Physical Geography”. Family Magazine: Or Monthly Abstract of General Knowledge. New York: Redfield & Lindsay. 3 (1): 16. јун 1835.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Спољашње везе
Медији везани за чланак Тасманово море на Викимедијиној остави