Штефан Валтер Хел (рођен 23. децембра 1962) је румунско - немачкифизичар и један од директора Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену, у Немачкој. Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године „за развој супер резолуционе флуоресцентне микроскопије“, заједно са Ериком Бецигом и Вилијамом Мернером.
Хел је започео студије на Универзитету у Хајделбергу 1981. године, где је 1990. године докторирао из физике. Његов саветник за тезу био је физичар Зигфрид Хунклингер. Наслов тезе био је „Приказ транспарентних микроструктура у конфокалном микроскопу“. Кратко време је био независни проналазач који је радио на побољшању дубинске (аксијалне) резолуције у конфокалној микроскопији, која је касније постала позната као 4Pi микроскоп. Резолуција је могућност раздвајања два слична предмета у непосредној близини и стога је најважније својство микроскопа.
Од 1991. до 1993. Хел је радио у Европској лабораторији за молекуларну биологију у Хајделбергу, где је успео да демонстрира принципе 4Pi микроскопије. Од 1993. до 1996. радио је као вођа групе на Универзитету у Турку (Финска) на одсеку за медицинску физику где је развио принцип за стимулисано смањења емисије СТЕД микроскопије. Од 1993. до 1994. Хел је такође био шест месеци гостујући научник на Универзитету у Оксфорду (Енглеска). Хабилитацију из физике стекао је на Универзитету у Хајделбергу 1996. Дана 15. октобра 2002. Хел је постао директор Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену и основао је одељење за нанобиофотонику. Од 2003. године Хел је такође вођа „Одељења за оптичку наноскопију“ у Немачком центру за истраживање рака у Хајделбергу и „ван-буџетски професор“ на факултету за физику и астрономију Универзитета Хајделберг. Од 2004. године почасни је професор експерименталне физике на факултету за физику Универзитета у Гетингену.
Проналаском и каснијим развојем микроскопије са стимулисаним смањењем емисије и сродних метода микроскопије, успео је да покаже да се може значајно побољшати резолуциона снага флуоресцентног микроскопа, претходно ограничена на половину таласне дужине ангажоване светлости (> 200 нанометара). Резолуција микроскопа је његово најважније својство. Хел је први показао, и теоретски и експериментално, како се може раздвојити резолуција флуоресцентног микроскопа од дифракције и повећати до дела таласне дужине светлости. Још од дела Ернста Карла Абеа 1873. године, овај подвиг се није сматрао могућим. За ово достигнуће и његов значај за друге научне области, попут наука о животу и медицинских истраживања, добио је 23. немачку награду за иновације (Deutscher Zukunftspreis) 23. новембра 2006. Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године, поставши други Нобеловац рођен у банатској швапској заједници (после Херте Милер, добитнице Нобелове награде за књижевност 2009. године).
Награде
Награда Међународне комисије за оптику, 2000
Хелмхолц-награда за метрологију, ко-прималац, 2001
Бертхолд Либингер награда за иновације, 2002
Карл-Цајс награда, 2002
Награда Карл-Хајнц-Бекурц, 2002
Награда К. Бенц и Г. Дајмлер, Берлин-Бранденбуршка академија, 2004